Stvari koje imaju naviku da se ponavljaju na "Kamp Nou" iz godine u godinu samo pokazuju da je fudbal ušao u predvorje fundamentalizma. Fanatizam se sa tribina preselio u svečane lože...
Znate li šta je najsmešnija stvar kod FIFA i UEFA?
Njihovo insistiranje da se političari drže dalje od fudbala.
Dakle, ljudi koji u borbi za vlast, odnosno glas nekog egzotičnog delegata, nemaju nikakav problem da igraju prvenstva u carstvima korupcije, kriminala, vojnih hunti, i u uslovima koji će od Mondijala napraviti "Survivor", dižu glas protiv političara. Predstavljaju se kao zaštitnici vrednosti koje je (davno je to bilo) promovisao sport.
Svojim statutom oni brane monopol na upravljanje stvarima, odnosno brigu o sopstvenom interesu. U tome nema ničeg šizofrenog niti zavereničkog, fudbal praktično nikad nije otišao dalje od feudalnog doba.
Zbog čega se iste stvari ciklično ponavljaju na "Kamp Nou"? Nedostatak ideje? Utvrđivanje gradiva? Konspiracija katalonskih masona?
Ništa od toga, stvari su mnogo prostije.
Vidite, većina nas je lepoj ženi spremna mnogo toga da oprosti. Kraće, lepota ima pravo na popust, svet fercera na tom principu.
Tako je i sa Barselonom, oni igraju lepo, obojeni su političkom korektnošću, vešto kriju lice multinacionalne kompanije. Uštirkani su i pristojni đaci, učiteljevi miljenici, prva klupa - srednji red, uz katedru.
I to je u redu, vrednosti fudbala za koje se deklarativno zalaže ulickani Mordor, to jest UEFA, sadržane su u "Barsinom načinu".
Toj lepoti ima da bude oprošteno, bilo da taj blagoslov jednom daje ribar sa Islanda, drugi put norveški profesor matematike, treći put neki batica što odobrava kredite u centru Amsterdama.
To se ponavlja, prerasta u pravilo, nešto sa čim treba računati, bilo da ste Murinjo ili Limeni iz Žarkova.
Barselona je sinoć dala Milanu dobar alibi, jer niko od nas ne može sa sigurnošću da kaže šta bi se desilo da dobrom učeniku nije progledano kroz prste.
Ne radi se o tome ko je ovde bolji, to sam vam objasnio nakon "San Sira", već o tome da velike utakmice ne treba da rešavaju fudbalski popovi. Ovoj igri definitivno nije potrebno da sudije aktere razrešavaju greha i da odlučuju o tome šta je pravedno.
Jer, koren one histerične postavke, Barsa je nešto zaslužila zbog toga što je toliko i toliko puta šutnula na gol je upravo u tome, očekivanju da neko gura pravdu, da posvećeni sprovode svetu misiju, ma koliko se činila opravdana i svrsishodna.
Kada se fanatizam, umesto na tribinama, zapati u svečanim ložama i od ugojenog činovnika napravi svetog ratnika dešavaju se stvari kojima smo svedočili prošle noći.
Dalje? Možete i sami, krenite od pitanja šta je sledeća stanica putovanja u fundamentalizam? Ili ćemo o tome u Londonu?
