Kada je pre dve decenije fudbal ponovo dobio priliku u SAD, zahvaljujući organizaciji Svetskog prvenstva, mnogi su bili skeptični.
Propast NASL slala je preteće poruke, a gašenje Majamija i Tampe početkom veka nagoveštavalo je tešku sudbinu i za MLS.
Onda se situacija potpuno preokrenula, reprezentacija je zaređala sa dobrim rezultatima, zvezde kao Bekam i Anri prešle su okean i igrale za klubove iz najvećih američkig gradova, liga je počela da se širi, a klubovi da grade sopstvene stadione.
MLS danas izgleda zdravije nego ikad, sa razvojnim planovima koji uključuju konstantno širenje, nekoliko graskih i lokalnih derbija, povećanje broja navijača.
Kruna još jedne uspešne sezone bila je bitka za MLS kup, tj. za naslov šampiona SAD, koju je prošle subote u Kanzas Sitiju domaći Sporting dobio posle penala protiv Real Solt Lejka.
Naš Vlada Olić izborio se sa hladnoćom dostojnom Aljaske, bio je na stadionu i prenosi nam impresije.
Penali I. Da li ima goreg načina da se izgubi najvažnija utakmica sezone nego u gostima, na zaleđenom terenu, posle predatog vođstva, stativa, promašenih prilika, na penale, u desetoj rundi, par minuta nakon propuštene prilike za trijumf, udarcem u prečku? Ne.
“Ne volim da se utakmica odlučuje na penale, ali ne znam šta bi bilo bolje rešenje”, rekao je posle meča menadžer Sporting Kanzas Sitija Piter Vermis.
Penali II. Kada su se produžeci završili ceo press box je pomislio da je Solt Lejk favorit u penalima. Oni su svoj jedini MLS Kup osvojili pre 3 godine u Sijetlu upravo na jedanaesterce, protiv Bekamovih LA Galaksi, a njihov golman Nik Rimando važi za specijalistu za penale, pre 9 godina je svojim bravurama DC Junajtedu doneo trijumf u epskom finalu Istoka. Međutim, ispostavilo se da je Sporting bio bolje pripremljen. Posle utakmice, domaćini su priznali da su već dve nedelje intenzivno vežbali penale posle svakog treninga.Eksperiment sa rasporedom je uspeo. Ovo je bilo drugo MLS Kup finale u kojem je domaćin bio tim sa većim brojem bodova tokom regularne sezone. Oba puta, atmosfera je bila fantastična – možda i presudan momenat u relativno izjednačenim utakmicama.
(Liga je uvela to novo pravilo prošle godine; pre toga se igralo na unapred određenom stadionu, slično Ligi šampiona. Pre promene sistema tri puta se slučajno desilo da je domaća ekipa uspela da se kvalifikuje za finale. Sve skupa, domaći sada imaju skor 4-1 u finalima MLS Kupa, samo je Nju Ingland 1999. uspeo da izgubi finale na svom terenu). Glavna tema razgovora u svlačionici sampiona večeras je bila koliko im posebno znači to sto su titulu uzeli pred svojom publikom. Iste izjave smo slušali prošle godine iz redova LA Galaksija.
Gosti iz Solt Lejka su imali dobro popunjen ugao stadiona sa svojim navijačima koji su krenuli na gostovanje, i njih 2-3 hiljde su u pojedinim momentima nadglasali domaćine (pogotovo tokom drugog poluvremena, dok su vodili). Ali navijači Kanzas Sitija su imali svoju lepu koreografiju i u momentima kad se rezultat lomio su nosili i inspirisali svoj tim.
Na kraju, iako je na papiru ovo bilo jedno od najmanje posecenih MLS Kup finala u istoriji – 21.650 gledalaca, manje je bilo samo 2005. u Dalasu (21.193) I 2001. u Kolambusu (21.626) – stadion je bio dupke pun, publika je mahom stajala i pevala, i atmosfera je bila sjajna.
Eksperiment sa rasporedom nije uspeo. MLS je ove sezone imao šizofreničan raspored sa dugim pauzama tokom plejofa, tako da je ovo bilo kalendarski najkasnije finale u istoriji lige, 7. decembar. Iako je očajno vreme bilo neočekivano (prošlog vikenda je u Kanzas Sitiju bilo 20 stepeni toplije), kad zakažete finale plej ofa za skoro sredinu decembra, a ne znate gde će se ono igrati, to je igranje sa vatrom. MLS se danas figurativno (ne i bukvalno) opekao.
Ovo je, sa klimatske tačke gledista, bilo daleko najodvratnije finale, temperatura je bila daleko ispod nule – sa vetrom, subjektivni osećaj govorio je da je -16. (Pre tri godine smo se smrzavali u Torontu, ali tamo je bilo “samo” oko nule, uz jak vetar sa jezera; prve sezone (1996) u Bostonu se igralo po monsunskom pljusku i komično neregularnim uslovima za igru. Teren je ove večeri, iako teoretski opremljen sistemom za zagrevanje tla I trave, bio bukvalno zaleđen, pogotovo na južnom (desnom u prenosu) golu.
Džimi Nilsen, kapiten i golman Kanzas Sitija, tokom pauza je trčao u svlačionicu da promeni kopačke shodno golu na kojem je trebalo da brani. Menadžer domaćina Piter Vermis (on voli da ga, po engleskom stilu, zovu menadzer, a ne trener) rekao je da voli ovakve izazove jer su ulsovi, na kraju krajeva, isti za obe ekipe – duboke misli koje ništa ne znače). S druge strane, trener Solt Lejk Sitija Džejson Krajs je rekao, ne želeći da zvuči kao da se žali ili traži izgovor, ako liga hoće da u budućnosti igra finale u decembru i da se ne zna gde, mora unapred da se pozabavi obezbeđivanjem regularnih uslova na svim stadionima.Prekoret u Kanzas Sitiju. Tok finala, gde se domaćin dugo mučio, gubio do pred sâm kraj, i na kraju se nekako izvukao, je odlična metafora za istorijat cele franšize. Kanzas Siti je jedna od 10 originalnih MLS franšiza. Uprkos dobrim igracima (Preki Radosavljević, Toni Meola, Refik Šabanadžović) i solidnom uspehu (titula 2000. dok je Vermis bio igrač, finalisti 2004), oni su dugo važili za primer svega što je smešno i ne valja u fudbalu SAD. Njihovi dresovi u prvih nekoliko sezona su bili vrhunac šarlatanskog neukusa (sve moguce boje duge, slično Nagetsima s početka 1980-ih). Igrali su na ogromnom Erouhed stadionu, koji su delili sa NFL Čifsima, i atmosfera je bila užasna – 5-6 hiljada ljudi na stadionu koji prima 10 puta toliko.
Pre dve godine su promenili ime iz podjednako detinjastih Vizardsa (čarobnjaci) u Sporting, što je izazvalo jos vise podsmeha, jer Kanzas Siti nema nikakve veze sa Portugalom – a kad se već ide tamo, zašto izabrati treći klub po veličini, za koji ovde niko nikada nije ni čuo. Onda su pre 3 godine dobili nove vlasnike koji su ulozili ogromne finansijske I emotivne investicije u klub – novi & prelepi stadion, najbolji trening kompleks u ligi, duboke veze u svom kraju.
I tako, od tima koji se pre ne mnogo godina zlopatio na praznom stadionu, za koga nije postojalo nikakvo intresovanje u gradu, i koji je pominjan kao jedan od klubova koji bi mogli da budu ugašeni (kao Majami i Tampa Bej pre deset godina) ili preseljeni (San Hoze 2006), napravili su pravi model uspešnog MLS kluba koji detaljno proučavaju vlasnici novih klubova u Njujorku (2015), Orlandu (2016), Majamiju i još jednom, za sada neimenovanom, gradu (cilj lige je da sa sadašnjih 20 skoci na 24 kluba do kraja ove decenije.)
Menadžer Piter Vermis je svoju konferenciju za štampu počeo sa posebnom zahvalnicom vlasnicima za sve što su uradili da se ovaj klub preporodi. “Ono sto me je zapanjilo je to što se obistinilo sve što su mi pre 3 godine rekli da žele da postignu”. U poslednjih 12 meseci, Kanzas Siti je bio domaćin finala US Open kupa (šampioni 2012), Ol Star utakmice (2013, MLS protiv Rome), finala Istoka (pobeda nad Hjustonom pre 2 nedelje) i sada finala MLS Kupa.Zamalo u Solt Lejk Sitiiju. Real je ove sezone nadmašio sva ocekivanja i sa tog stanovišta bi svi trebalo da su prezadovoljni. Međutim, kada uđete u dva finala (MLS Kup i US Open kup, klasični američki kup) a osvojite 0 trofeja ipak ostaje gorak ukus – pogotovo ako se to desi posle 120 minuta fudbala i 10 rundi penala. Dva meseca ranije Real je u finalu kupa bio domaćin DC Junajtedu, koji je u ligi odigrao istorijski katastrofalnu sezonu, oborivši mnoge rekorde (najmanje pobeda, najmanje datih golova, najviše primljenih golova…). Gosti iz Vašingtona tokom sezone nijednom nisu pobedili u gostima, ali su u kupu uspeli da slave usred Solt Lejk Sitija.
Sedmog decembra, na teškom gostovanju, Real je bio bolji, imao izglednije sanse, vodio 1:0 na 12 minuta pre kraja – i na kraju opet ostao kratkih rukava.Džejson Krajs, njihov trener, bio je duboko svestan toga. Na konferenciji za štampu neko ga je pitao kakva je atmosfera u svlačionici posle utakmice, na sta je on odgovorio: “Savetujem vam da tamo ne ulazite ako baš ne morate”. Da stvar bude gora, deo problema je upravo Krajs, koji još nije odlučio (ili bar obelodanio) da li će ostati trener Reala. Ligom kruže glasine da ga želi FC Njujork, projekat dubokih džepova (Mancester Siti i bejzbol klub Njujork Jenkis), koji ulazi u ligu za godinu dana.
Pirinejski derbi. (ili: duel dva Sitija, a nije Stouk - Mančester) Real – Sporting na papiru zvuči dobro. Ali Solt Lejk Siti – Kanzas Siti ipak nije isto što i Madrid – Lisabon. Uzgred, kad smo već kod geografije, Kanzas Siti je na samoj granici saveznih drzava Kanzas i Mizuri – zapravo, radi se o dva odvojena grada u 2 države. Aerodrom, srce grada, bivši stadion (Erouhed) i trenažni kompleks Sportinga se nalaze u Mizuriju, dok je Sporting Park u Kanzasu.
Prednost domaćeg terena I. Sporting Park je jedno od najlepših fudbalskih zdanja na svetu – nov, moderan, opremljen najsavremenijom tehnologijom, pokrivenim sedištima, (teoretski) sistemom za zagrevanje tla i trave... Jedini u Americi ima klasične engleske “klupe”, koje u stvari nisu klupe nego mali boksovi od po 3 reda sedišta. Tokom finalne utakmice, domaćini su imali spremljene grejače oko pozicija gde su se njihovi rezervni igrači zagrevali, dok su se na drugoj strani rezervisti Reala smrzavali po ledu.Prednost domaćeg terena II. Iako po evropskim standardima mali (kapacitet je oko 21.000), Sporting Park je jedno od najglasnijih zdanja u MLS. Nekoliko puta tokom utakmice, po američkom običaju iz drugih sportova, veliki video ekrani su pozivali publiku da napravi što više buke, koja se u jednom momentu popela na impresivnih 107.6 decibela.
Tako blizu, a tako daleko. Real je tokom utakmice 3 puta pogodio stativu, i to ne samo pogodio, već je lopta udarala unutrašnji deo stative i onda se šunjala po gol-liniji. Ali gosti ne samo da nisu postizali golove, već im zvanični statističari te šuteve nisu priznali pod “šut u okvir gola”. Pored toga, Real je pred kraj utakmice postigao gol za vođstvo od 2:1 koji je (ispravno) poništen zbog ofsajda – Alvaro Saborio je samo za dlaku poranio (http://www.mlssoccer.com/video/2013/12/07/saborio-gets-front-and-has-his-goal-waived-offside).
Odlično suđenje. Jedna od (mnogih) kritika MLS je poluamaterski nivo suđenja. (MLS nema kontrolu nad sudijama, čiju organizaciju vodi fudbalski savez, a ne liga.) Ali, u najvažnijoj utakmici sezone u izuzetno teđkim uslovima (zaleđen teren, tvrda igra sa puno kontakta), sudija Hilario Graeda je bio briljantan. Imao je odličan osecaj za igru, kažnjavao je prave faulove, a pustao kontakt koji je prouzrokovan terenom, upozorenjima i kartonima je kontrolisao emocije – i sve to je obavio u kratkim rukavima.
