Svetislav Pešić, jedan od najtrofejnijih trenera u istoriji košarke, uživao je u ponedeljak uveče u premijeri filma “250 stepenika”, posvećenom svetskom zlatu juniora koje je on predvodio sa klupe te 1987. godine u Bormiju. Emocije oko tog dokumentarca, ali i mnogih drugih važnih pitanja, Kari je preneo gostujući u „Blicu“, uz jutarnju kafu sa omiljenim listom.- Ovo je jedan od boljih filmova koje sam gledao. Dokumentarac je za mene bio jako emotivan. Kao i sve ono što se dešavalo pre i posle premijere. Ostali smo do kasno u druženju, malo se i popilo. Podsetiti se tog velikog uspeha, tih divnih momaka, jeste neprocenjivo. I uslova u kojima smo radili. Gledam Sašu Đorđevića, on ima sada na klupi više asistenata nego što ima igrača, a ja sam bio samo sa mojim divnim saradnikom Branislavom Rajačićem i vođom puta Popovićem - uz osmeh će Pešić u našoj redakciji.Od samih početaka nizali su se uspesi?
- Mi smo stalno pobeđivali. Nismo izgubili nijednu utakmicu. U drugoj godini više nismo igrali sa juniorskim protivnicima pripremne mečeve, već protiv seniora, reprezentacije Moskve, Grčke, Turske, Bugarske, Rumunije. Eto takvi su naši igrači bili. Svestrani momci, predodređeni za velike stvari. Ako me pitate koji je moj najveći uspeh, opredelio bih se upravo za Bormio.
A koji je najveći uspeh naše reprezentativne košarke?
- Zlato sa Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine. Jeste, apsolutno! - kao iz topa konačno priznaje Pešić. - I titula sa Svetskog prvenstva u Ljubljani 1970, naravno. Dakle, prva i poslednja zlatna medalja su naši najveći uspesi. Setite se koga smo pobedili do osvajanja tog zlata. Sve su to bile izvanredne selekcije. Ali moram da istaknem da smo se u Indijanapolisu isključivo pripremali za Amerikance. Samo za njih. Jer, iskreno, znali smo da smo bolji od ostalih, a da ćemo se sa njima sastati kad-tad na prvenstvu. I uspeli smo da ih savladamo, u šta je retko ko verovao, zar ne?
Ima i nekih koji osporavaju taj uspeh, sa tezom da SAD nisu igrale sa najjačom ekipom?
- Da, da, Majkl Džordan i Leri Bird nisu bili neki igrači. Trebalo je da se sedne na klupu i da se uvidi da ne možeš ni lasom da ih uhvatiš koliko su brzo igrali. Hajde da se uozbiljimo: Momci su savladali veliki tim i kasnije osvojili zlato. Sve ostalo je suvišno komentarisati.
I dalje stvaramo vrhunske igrače, ali manje nego ranije. Da li je to zbog nedostatka štosa i vica u komunikaciji, pa i na parketu, kao što je bilo u generaciji Đorđevića, Divca, Kukoča, Rađe, koji su se zezali noseći stripove umesto tegova?
- Tako je, nema više te vrcavosti. Zbog velikog pritiska zvanog pobeda, pobeda i samo pobeda, lepota i štos po kojima smo i bili prepoznatljivi lagano odlaze u penziju. Šteta, to moranje i trčanje za pobedama sasvim će na kraju da ubije draž igre. Ali, takva su vremena, nažalost. I da napomenem da ranije nismo mogli da uvozimo strance, već smo morali da proizvodimo igrače. I to se vremenom promenilo.
I pod pritiskom tih novih trendova, i pored toga što spadamo u siromašne države, donosimo i dalje medalje. Poslednja je sa Evropskog šampionata, koju zbog svega poznatog moramo da vrednujemo?
- Srebro na Evrobasketu jeste velikih uspeh, to bi svima trebalo da bude jasno. Saša je i pored svih znanih i neznanih problema uspeo da nametne timski duh kao prevagu i na kraju je to i došlo do izražaja. Voleo bih da sve to što je pokazao na šampionatu prenese i na ekipu Bajerna.
Da li Crvena zvezda može i u novoj sezoni da ponovi uspehe u Evroligi?
- Zvezdini rezultati u Evroligi su bili fenomenalni. U poslednje dve godine bezbroj velikih utakmica bilo je dobijeno. Naravno, svi bi sada želeli da se to nastavi, ali biće teško. Za to je potrebno vreme. Nije ni Radonjić čim je došao - pobeđivao. Postoji taj kontinuitet koji je rastao još od mog dolaska pa do danas. Treba biti strpljiv. Ovaj prethodni tim Zvezde je najbolji. Ja se ne sećam kada je bio bolji, zapravo još od vremena Moke i Ducija Simonovića.
Vaše prvo pitanje po dolasku u našu redakciju bilo je “gde mi je kafa”? Ne krijete da uživate u tom napitku?
- Ne mogu bez kafe. Popijem bar četiri u toku dana. Ne znam da li sam je baš zavoleo dok sam bio u Bosni ili ranije, ali bez nje ne mogu.Rastali smo se sa generalom koji je predvodio reprezentaciju do evropskog zlata u Istanbulu i svetskog u Indijanapolisu sa pitanjem u vezi s našom proverenom informacijom - da li je tačno da je naš ključni košarkaš na sastanku pred meč sa Amerikancima saigračima rekao “pobedićemo ako idemo Karijevim putem”?
- To nije pitanje za mene (smeh) - zaključio je Pešić, koji posle tri dana u Beogradu ove srede odlazi u Pirot, a potom se vraća u Nemačku novim obavezama.
"Ja sam zvezdaš. Skoro svi u porodici su crveno-beli osim mog brata, on je partizanovac" Svetislav Pešić o "porodičnoj situaciji"
Stranac da prođe sve selekcije
Goruća tema uvek je pitanje da li su potrebni stranci u nacionalnom timu?
- Treba ukinuti strance u reprezentacijama. To je moj stav. U državnom timu trebalo bi da igraju momci koji predstavljaju svoju domovinu. Jedino ako bi stranac prošao kroz naše ruke, kroz sve srpske selekcije, od najmađe ka seniorskoj, onda je to druga stvar. U suprotnom - nikako - poručuje Pešić.
Imate li neku ponudu za mene“?
Imali ste pauzu u radu, spremate li se za neki novi poslovni izazov s obzirom na to da i sami kažete da ne možete da mirujete?
- Bio sam na bolovanju zbog operacije koju sam imao. Ali, kao što vidite, opet sam u formi i kao zapeta puška sam. Videćemo. Je l‘ imate za mene neku ponudu? Da krenemo s poslom - u svom stilu je odgovorio je Pešić.
