Španski i nemački kiklop mere vreme evropskim časovnikom. Te kazaljke za njih su stale na početku veka koji je delovao zavodljivo. Deset godina kasnije gledanje unazad ne prija očima...
Deset godina jeste samo zarez na lenjiru istorije, ali malo putovanje unazad, na mesto gde su se vekovi susreli pokazuje da Bajern i Real nisu tamo gde su se nadali deceniju ranije.
Real je do svoje sedme, osme i devete titule stigao u rasponu od pet godina, taj istorijski fleš zapalio je Peđa Mijatović jedne večeri u Amsterdamu, a poslednja baklja koja je gorela bio je onaj Zidanov magični trenutak protiv Leverkuzena.
Od tada, stvari su se okamenile za Merengese, a njihovu nedodirljivost su nagrizle Barsine titule. Neprikosnovenost je nekako istrulila pod pritiskom godina bez evro trijumfa. Dovedena je u sumnju, što krunom "onih drugih" što lutanjima samog Reala.
Ako još malo ostanemo u onom vremenu kada je novi vek obećavao zavodljive stvari (kako smo se svi prevarili i lako poverovali da istorija odmiče od navike da se ponavlja), Bajern je negde u to vreme osvojio svoju četvrtu titulu, kao utehu za ono finale koje se gubi jednom u sto godina.
Na njihovu nesreću oni su bili predmet eksperiment baš na kraju tog perioda i baš kada im je najviše stalo, protiv Junajteda.
Sve nakon trijumfa (beše nad Valensijom?) prolazilo je u trkanju sa samim sobom (uz povremeno razbijanje monotonije u liku renesanse Dortmunda ili čuda za jedan dan kakav je Volfsburg) i čekanju da nemački način ponovo dobije potvrdu.
Murinjo sa Interom ih je sprečio da zaokruže pobedu na prstima jedne ruke, isti čovek je sada prepreka do finala iz snova, onog koje igrate kod kuće, što je valjda večna težnja svakog velikog kluba.
Malo kome pođe za rukom da razbije prokletstvo, sećam se Rome koja je najveću utakmicu svoje istorije upravo izgubila na taj način, u svojoj dnevnoj sobi.
Ima mnogo simbolike u duelu crvenih i belih, Jup Hajnkes je stigao da ubere uzrelo voće post Kapelove godine 1997. Upravo je on bio na klupi Reala kada je Mijat zaledio Juve u Amsterdamu. Nikada posle toga Hajnkes nije bio ni blizu velikih stvari, no, izgleda da se ponekad pet minuta slave repriziraju.
I pre nego što vas zavede novovekovna priča o Barsi i Čelsiju, ovo što ide prvo, večeras, je klasik, istorijska privilegija i još jedna zamka posle koje ćemo poverovati da ovaj gadni vek neće biti baš loš kakvim se predstavio u svom detinjstvu...
Utorak 20:45...
