Srpski derbi je postao instant zabava, veza za jednu noć, film za ubijanje vremena, knjiga za plažu. To nikoga ne treba da razočarava osim kao propratni efekat prevelikih očekivanja...
Stav sebi može da pribavi legitimitet jedino nekom argumentacijom, makar ona bila i pogrešna. Ostalo su teorije zavere i lupetanja sa ciljem da se maskira neznanje i bude zanimljiv za kafanskim stolom.
Objasnio sam vam pre par dana da se derbi ne namešta, iako je srpski fudbal gnjila jabuka, samo jedna u truloj korpi društva. Nisam proveravao da li su od jutros priveli Miloša Jojića jer je pokvario viđeni dogovor o prepuštanju titule Zvezdi, ali ako nisu, svi koji su u dogovor verovali neka sakriju uši pod kapu i rep ispod pantalona. I nemoj da se odvaže da čitaju Pinokija pomisliće da je Kolodi o njima pisao...
Zanimljivo, u tu priču su verovali neki prilično razumni navijači Partizana proglasivši limite svog tima za mutnu radnju. Jer, kada stvari ne dobijaju značenje, jedinka obično posegne za mitom, staro je to koliko i čovek, nekada je totem donosio utehu, danas je lakše da slabost proglasite za nameru.
Derbi?
Ako ostavimo po strani huligane kojima je svaki događaj izložba sopstvenog idiotizma, ostatak je na tribinama bio dostojna kulisa. Glumci u granicama očekivanja, par momaka koji obećavaju, solidan broj amatera kojima se duguje novac, provincijska predstava na jednom velikoj pozornici. Reče neko sinoć da relativizujem značaj derbija. Nikako, samo fudbal nije dostojan okvira u koji je ta utakmica jednom smeštena.
No, daleko je to od razočaranja, da biste iskusili tu emociju, trebalo bi nešto da očekujete. Onaj koji je sebi dozvolio da padne u tu zamku, ili ne zna za bolje, ili mu je svejedno, navijačka strast isključuje ratio, ne može derbi da bude toliko ružan koliko možeš da se napiješ sreće zbog pobede.
Ne sporim, može i tako, problem je što je mamurluk leta ono što redovno čeka i pobednika i poraženog.
Partizan je bolji tim od Zvezde. Bolji za više od jedne mrvice plana kojim je stvaran, iskusniji za pobede u ovoj ligi i poraze u Evropi. Crno-beli su igrali sa Interom i Rubinom, komšije popunjavale tikete četvrtkom. To što je Zvezda pobeđivala proletos u šampionatu su brojevi bez utisaka, ono što smo videli sinoć je stvarnost.
Jer, svaki navijač Zvezde koji je sinoć zavapio "slabo igramo" bi trebalo sebi da odgovori na pitanje, kada je ovaj tim igrao dobro u pobedi?
Nemojte se ljutiti, ali ovo je prinuda od ekipe, družina voljnih, ne selektiranih. U svakom trenutku se to videlo, ne u derbiju, već čitave sezone.
Sa druge strane Partizan je pojeo svoje godine dominacije bez stvarne gozbe. Njihovo instant zadovoljstvo držaće neko vreme, valjda do početka priprema za novu sezonu. Nerealni će tada zalivati nadu, skeptici čekati jul i kiparska stratišta, umereni se moliti za povoljan raspored kuglica na žrebu. Svaka od ove tri škole mišljenja ima na neki način pravo, susrešće se na ishodištu, kad umire leto, sa istim zaključkom, oko više od Zvezde i oko manje od ozbiljnih fudbalskih timova.
Na kraju, fudbal u kome je najveća zvezda sudija, uz sav respekt Mažiću što je smogao snage da ispliva iz ovog blata, nema razlog da misli visoko o sebi. Ali, nema ni potrebu da očajava, tu smo gde nam je mesto. Pripremite se za izvesnost, ako se dobro pripremite, ume da bude umirujuća, poput bensedina.
