„Večiti derbi", 149. po redu, ispunio je sve što se od njega očekuje. Golovi, šanse, borbenost, fer i korektna igra. Ma, sve je bilo tu. Nije bilo ni nereda na tribinama, što je znatno bolja slika od one poslate u maju, kada je utakmica kasnila 40 minuta zbog sukoba navijača. Bilo je uobičajenih međusobnih prepucavanja i bakljada, ali je to ono na šta smo već navikli.
Odavno neki derbi nije bio ovako dinamičan. Rivali su od samog početka želeli da pokažu šta sve znaju, bez ikakvog ustezanja. Veliki broj ljudi je očekivao još jednu mirnu i bezidejnu utakmicu, ali su igrači hteli da ih iznenade i pruže dobru partiju u kojoj će uživati svih 35.000 gledalaca na stadionu „Rajko Mitić".
- Palo je ukupno četiri gola, što se nije desilo u poslednjih nekoliko derbija. Ovaj meč međutim nije bio dobar samo zbog golova, već i zbog načina na koji su oni postizani. Sve lepši od lepšeg. Lob Vijeire, pa gol špicem kopačke bivšeg reprezentativca Alena Stevanovića, zatim projektili Portugalca i Kataija. Pored tih golova, viđeno je i mnogo stopostotnih šansi. Bilo je svega lepog što fudbal može da donese. Odavno se nije čulo toliko radosti i uzdisaja, kao u dobra stara vremena.
- Borbenost igrača. Bilo je uživanje videti kako fudbaleri izgaraju sa svaku loptu na terenu. Za one pored aut linije, na sredini terena ili pred golovima, nije im bilo bitno, svaka lopta je bila važna. Nisu se igrači štedeli, nije bilo prepuštanja lopti protivniku. Izuzetno jak tempo je obeležio ovaj derbi, nije bilo igranja unazad kao na nekim prošlim utakmicama. Pa samim tim nije bilo ni zvižduka upućenih akterima na terenu.
- Suđenje na visini zadatka. Ništa se manje nije očekivalo od našeg najboljeg sudije i njegovih pomoćnika. Odlično je procenjivao situacije na terenu, bio uvek blizu lopte, te nije mogla da mu promakne ni najmanja sitnica. Žute kartone je davao pravovremeno i tako sprečavao igrače da ulaze u konflikt. Kod svih „spornih" situacija odlično procenjiivao i donosio prave odluke. Igrači i jednog i drugog tima su tražili najstrožu kaznu u određenim situacijama, ali ni kod jedne nije pogrešio. Sprečavao je svaki razgovor između igrača i arbitara.
Fer i korektna igra. Ispunilo se ono što su stratezi dva naša najveća kluba priželjkivali, da sve prođe bez najmanjeg incidenta i kroz fer i korektno ponašanje igrača. Kao što je Zoran Milinković rekao, dva tima jesu rivali, ali ne i neprijatelji. Tako je i bilo na terenu. Fudbaleri nisu ušli ni u jedan konflikt, što je ranije bilo nezamislivo. Bilo je lepo za oko videti kako golobradi mladić Marko Grujuć smiruje duplo starijeg Sašu Ilića. Ili kako golman Crvene zvezde Damir Kahriman odmah prilazi Marku Jevtoviću da mu pomogne prilikom sudara glavom sa Grujićem. To je nekako i glavni utisak ovog derbija.
Navijači. Svi su strahovali da se ne ponovi 148. „večiti derbi". Svima je dobro urezana ta slika kada nikome nije bilo do fudbala. Slika koja je obišla svet sa razbijenim glavama navijača, sukobima sa suprotnom frakcijom i policijom. Na svu sreću, navijači su nas razuverili. Pesma i baklje su pratili svetkovinu srpskog fudbala. Počeli su „grobari" sa bakljadom, uzvratile „delije", ali se sve završilo na tome. Međusobne prozivke dve navijačke grupe su očekivane, tako da se na njih više niko i ne obazire. Poslali su poruku da za naš fudbal ipak ima nade. Da ne mora svaki meč visokog rizika da se završava tragično. I oni su kao i gledaoci pored malog ekrana mogli da uživaju u dobroj partiji svojih izabranika.
